ДОВРШАВАЊЕ ОБЛУТКА

Има Зорица Арсић Мандарић једну рану песничку збирку која се зове Извор и ушће. Како њено песничко дело дозрева, иако се првенцем Срце  у трави већ представила као зрео песник, тај извор као огроман слап њене унутрашње матице и даље прети огромном силином ка ушћу. Моћном артеријом кроз коју хуји њен микрокосмички свет.  Али са ушћем је већ другачије . Та једноставност да природно пронађе своје водене законе, да се на најједноставнији начин улије у неки други ток, у неко друго море, односно повесницу, коју  на видљивим леђима носи невидљиво и тајно, већ припада оном изазову који је стар колико и разлог певања. Мучице због које ће ову збирку назвати Песме и крик! Мучица с песмом коју треба заокружити у свом облутку (најсавршенијем облику природе) и мучица с криком (који је најлепше ослобађање кад се пробија његова кора).
Коме се Зорица Арсић Мандарић обраћа?  У књизи која се зове Песме и крик! Себи, нама, неком другом. Свом лирском субјекту, нашој подруштвљености, неком заумном? Њој неспокојној, нама излишним, неком недостижном? Њеном очају, нашој равнодушности, неком недосегљивом!
Знамо за извориште. Запенушано својим слапом, животворним, лековитим, девичански чистим кад започиње Прво слово песме. Тамо где ће се сва та енергија улити (а вода одувек себи налази пут).  Наравно, да истраје снагом уметничке речи, јер се може разлити у бескрају, а треба сачувати првотни импулс, првотну инспирацију која јој даје смисао. Замајац у којем се зајезгрио плод, заметак песме који прети да се сабијен   под нежну камену кору облутка распрсне у крик!   Треба доста мудрости и доброг ветра у једра за пловидбу ка ушћу, односно да се досегне  уточиште.
За кога, у процесу кроз који пролази песма, толико бола, крика, неразумевања. И за кога толико лепоте, милости, разумевања. Ружних и лепих речи. Пред Творцем песме, пред њеном исповедном светом тајном кад исходиште песме доводи до свог катарзичног стања – а да њен даљи ток у истој идентификацији препушта читаоцу. Ушће је дакле, у њему, ако га нађе. У песми  Ја, вода  дешифрује своје унутрашње стање:
… а уста која ме пију
      сматрам извориштем и ушћем.
Има у снази њеног језика „поткожног космоса“ који има извориште у „погледу на свет“ који доноси песникињина лекарска професија. Арсићева је обогатила српску поезију метафориком која је објашњавала алхемију своје струке (капи за коцку шећера, уста постављена свилом, чиније звезданог пиринча, сок од зборовине…).
Уз сву овакву јединственост, може ли се говорити о препознатљивости њеног поетског тока. О слапу који брукне моћном енергијом, а распршује се у безброј капљица, звезданих чинија… Њена рана поезија пуна је лепршавих лирских пражњења у електричном пуцкетању, њена познија поезија у којој се увија све више у свој облутак,  носи унутрашњу тежину сопственог камена, има убојите драмске набоје, има много усклика. Макар да их није интерпункцијски стављала.
То тражење формуле, као одгонетање, као изналажење излаза, као уходиште у ушће, има своје законе који не морају бити другачији до они који прописује песникиња. Јер других закона нема. Ни другог погледа на свет.
У том свету где је много срџбе, много знакова узвика, нешто што је много боли, нешто с чим се на овом свету не слаже, нешто што на овом свету изазива природно стање отпора, сукоба, пркоса.
Са неким ветрењачама.
Са неким аждајама.
Онако крхка, нежна, с чедном мишљу о оној коју мора да брани, песникиња има снагу борилачких вештина, моралних и часних, уме да стане пред Голијота, уме да се жртвује за вредности пред којима смо обесмишљени.  И кад се посече вена која крвари у овој поезији види се да је њен попречни пресек тражио лекара у улози песника. А целог живота  као лекар лечила је друге! Какав величанствен пад лекара пред уздигнућем песника. И у истој симбиози – какав пад песника  пред Видарицом, ако је све смртно.
И опет да се послужимо песмом  Ја, вода:
         …а сумњам, да зароњена душа
        не може да преживи без крика.
Тако је стање духа, које се зове крик, постало спасоносница  за наше смртности, пролазности, падове, ма какве, ма које.
Сва срећа (или несрећа) што је Зорица Арсић Мандарић  чаробњаштво своје (лековите) речи толико разлила, у толико алхемијских чанчића, да је готово више не можемо пратити, та плодоносна уздарја траже све пажљивијег читача. Траже све већу концентрацију  на своја плодоносна семеништа из којих нове биљке прете новим раскошним листовима и цветовима. И плодовима као са дрвета сазнања .
Има ова збирка шест циклуса. Читаоцу могу бити од користи у неком миротворном одушку. Све је јединствен облутак налик јајету. Облутак који се као јаје порађа.
Цела збирка је пре један јединствен слап, источен из душе, са уздасима који могу бити циклуси. А да читалац  то место открије када му је потребан одушак , од места болног, чарног, сновидовног…
А оно је по нежности женског пера, онаквог какво је било са једним Срцем у трави  давне 1967., а сада  сазревајући готово после пет деценија, када излази ова збирка, глумило „строгоћу“, а расипало се исто у некој трави као у цветној башти српске поезије где је откуцавао њен исти лирски кардиограм…

О Видовдану 2015.
Крушевац
 
Љубиша Ђидић